Debeljko

Jednom je neka žena sjedila i kruščić pekla. Imala je jednog sinčića, a on bijaše podebeo i bucmast, volio je dobro pojesti, zato su ga i zvali Debeljko. Imala je ona i psa po imenu Zlatan. Najednom je pas počeo lajati.

„lzađi, moj Debeljko“, kaza žena, „vidi na kog to Zlatan laje.“

Dječak je izletio iz kuće, ali se odmah i vratio, zakukavši:

„Neka mi je Bog na pomoći, eto one velike, strašne vještice, s glavom pod pazuhom i vrećom na leđima!“

„Brzo se pod stol zavuci i sakrij!“ – kaza njegova majka.

Uto eto ti ogromne trolovke na vrata.

„Dobar dan!“ – pozdravi ona.

„Pomoz' Bog!“ – uzvrati Debeljkova majka.

„Zar nije Debeljko kod kuće?“ – upita trolovka.

„Ne, nije, on je s ocem u šumi, love snježnice“, odgovori majka.

„Eh, dođavola!“ – kaza trolovka. „A imam tako lijep srebrni nožić koji bih mu dala.“

„Hej, hej, evo me!“ - oglasi se Debeljko, te se ispod stola izvuče.

„Stara sam i leđa su mi ukočena“, kaza trolovka. „Uvuci se u vreću i sam ga uzmi.“

Čim se Debeljko u vreću uvukao, trolovka ti vreću na leđa, pa preko vrata.

Neko su vrijeme tako išli, a onda je trolovka umor osjetila.

„Koliko još ima do počinka?“ – upita ona.

„Pola milje“, odgovori Debeljko.

Trolovka je odložila vreću, i pored ceste je ostavila, te zašla malo u šumu i legla da spava. Uto je Debeljko brže-bolje nožić uzeo, izvrtio rupu na vreći i iz nje se izvukao, a onda u vreću poveći korijen borovine stavio, te bjež' natrag majci.

Kad je trolovka došla svojoj kući i vidjela što je u vreći, strašno se naljutila.

Sutradan je žena opet sjedila i kruščić pekla. Najedanput je pas počeo lajati.

„Izađi, moj Debeljko“, kaza ona, „vidi na kog to Zlatan laje.“

„O ne, dođavola!“ – zakuka Debeljko. „Evo je opet, opet ona s glavom pod pazuhom i velikom vrećom na leđima!“

„Brzo pod stol, sakrij se!“ – dočeka majka.

„Dobar dan!“ – pozdravi trolovka s vrata. „Da nije Debeljko danas kod kuće?“

„Ne, nije“, odgovori majka, „u šumi je, s ocem, love snježnice.“

„O, kvragu, opet!“ – dočeka trolovka. „A imam tako lijepu malu srebrnu vilicu, rado bih mu je dala.“

„Haj, haj, ovdje sam ja!“ – oglasi se Debeljko, te se ispod stola izvuče.

„Leđa su mi se ukočila“, kaza vještica, „uvuci se u vreću i sam je uzmi.“

Kad se Debeljko u vreću zavukao, trolovka ti vreću na leđa, pa preko vrata.

Išli su tako putem podaleko, te se trolovka i umorila.

„Koliko još ima do spavanja?“ – upita ona.

„Pola milje“, odgovori Debeljko.

Trolovka je tad skinula vreću s leđa, i pokraj ceste je ostavila, te je u šumu otišla i ondje legla da spava. Dok se ona tako snu predala, Debeljko je provrtio rupu u vreći, te se iz vreće izvukao, a onda u nju pokrupan kamen stavio.

Čim je trolovka došla kući, naložila je vatru na ognjištu, te nad nju veliki kotao objesila da Debeljka skuha. Ali kad je vreću uzela da u kotao Debeljka iskrene, ispade onaj kamen i rupu u kotlu načini, te se voda izli i vatru ugasi.

Trolovka se strašno naljuti.

„Teško ga je uloviti, nema što“, kaza ona. „Ali ja ću mu ipak dohakati.“

Trećeg dana bijaše sve isto: opet je Zlatan zalajao, a Debeljkova majka kazala:

„Poteci, moj Debeljko, vidi na kog to Zlatan laje!“

Debeljko je istrčao iz kuće, ali se brzo i vratio, zakukavši:

„O, kuku meni! Evo opet one trolovke s glavom pod pazuhom i vrećom na leđima!"

„Brzo se pod stol zavuci i sakrij!“ – kaza njegova majka.

„Dobar dan!“ – pozdravi trolovka i uđe na vrata. „Da nije Debeljko danas kod kuće?“

„Nije, Boga mi“, dočeka majka, „on je u šumi sa svojim ocem, love snježnice.“

„O, dođavola!“ – kaza vještica. „A imam tako lijepu žličicu od srebra mislila sam mu je dati.“

„Hej, hej, evo me!“ – javi se Debeljko, te se ispod stola izvuče.

„Nešto su mi se ukočila leđa“, reče vještica, „zavuci se u vreću i sam je uzmi.“

Kad se Debeljko u vreću zavukao, trolovka ti s vrećom na leđa, pa preko vrata.

Taj put ona se nigdje nije zaustavljala da malo odspava, već je krenula ravno kući s Debeljkom u vreći, i kad tamo stigoše, bijaše nedjelja.

A onda će trolovka svojoj kćeri:

„Sad ćeš zaklati Debeljka, i od njega juhu skuhati, a ja odoh do crkve da pozovem goste na gozbu.“

Kad je trolovka otišla, uze kći klati Debeljka.

Ali ona nije znala kako se to čini.

„Stani malo, da ti ja pokažem kako se to radi“, kaza Debeljko. „Stavi glavu na stolicu, pa ćeš vidjeti.“

Ona jadnica posluša, a Debeljko uze sjekiru i odsiječe joj glavu, kao piletu.

Onda joj je glavu u krevet stavio, a truplo u lonac, te je od nje juhu skuhao.

Kad je s tim završio, uspeo se iznad vrata s korijenom borovine i povećim kamenom, jedno je ponad vrata stavio, a drugo na trolovkin dimnjak.

Kad su ovi iz crkve došli i glavu u krevetu ugledali, pomislili su da je kći legla i zaspala.

Onda su sjeli juhu da probaju.

„Baš je ukusna ova bucan-juha!“ – kaza vještica.

„Baš je ukusna ova kći-juha!“ – javi se Debeljko.

Ali, kao da oni i ne čuše.

Potom i trol uze žlicu da oproba.

„Baš je ukusna ova bucan-juha!“ – kaza on.

„Baš je ukusna ova kći-juha!“ – opet se oglasi Debeljko s dimnjaka.

Oni su se u čudu zgledali – ta tko to govori! – te su krenuli van da pogledaju.

Ali, kad su u vratima bili, Debeljko im baci onaj korijen borovine i kamen u glavu, te su oni na mjestu ostali mrtvi.

Onda je on uzeo sve zlato i srebro što je ondje našao, te se kući majci svojoj zaputio.

I bogat je Debeljko postao, nemoj misliti da nije.