Pas i vuk

Ivana Brlić-Mažuranić

                PAS I VUK

 

    Živio u nekom dalekome gradu

— Ime toga grada ljudi i ne znadu —

Jedan velevriedni, nešto stari pas.

    Živio on liepo, uztrajno i vjerno

Lizao gosparu desnu ruku smjerno,

Lajao po želji i u pravi čas.

 

    Gospar ovo pseto veoma ljubljaše:

— Gledaj, kako krasno vjernim repom maše,

Hajde da mu dadem dobar zalogaj! —

    Pas i gospar tako živjeli u sreći,

Gospar po gosparski — a moj pas po pseći, —

Jednome i drugom život bio raj.

 

    Jednog vrućeg dana — žarko bilo ljeto —

Pusti gospar s lanca ovo dobro pseto:

— Hajde, šeći malo, traži šumski hlad! —

    Poslušalo pseto, pošlo da se šeće,

Ma da mu se danas i šetati ne će,

Al on milost prima, bilo makar kad.

 

    Tako šećuć stigne u zelenu šumu,

Što se iza grada sterala po humu,

Pa ga tamo sretne jedan stari vuk.

    Pas i vuk su braća. Bilo, kako bilo,

Jedan s drugim često razgovara milo,

Zavadi ih samo uviek slučaj puk!

 

    — Zdravo, brate vuče! — pa mu šapu pruži,

A što mi ga radiš? Kako zdravlje služi? —

— Hvala, — vuk će na to, — zdrav sam kao ris.

    — Zdrav si možda, brate, al si mršav jako,

Mora da se hraniš, bolan, svakojako —

Pa on digne njušku ponosno u vis.

 

    — Nije tako loše, — vuk se izvinjava,

Al na rebra viri istina mu prava!

Zato pseto počne govor liep i dug:

    — Nemoj tako, vuče, brini se na vrieme,

Kud ćeš preko zime sklonit staro tjeme,

Zima loša druga, a glad zao drug.

 

    Gledaj samo mene, moje stegno primi.

Ja sam tust i gojan ljeti ko i zimi,

A na meni dlaka kano svila sja.

    Možeš i ti, brate, tako pretil biti!

Ja ću te kod svoga meštra namjestiti,

Živjeti ćeš divno, ko što živim ja.

    Posla malne ništa, samo lajat treba,

Pa ti za to, nose: mesa, sala, hljeba —

A nad glavom uviek blagotvoran krov!

    Pa još ljubav meštra, pa još mnoge hvale,

Pa još nagradice, velike i male,

Zar to nije bolje nego glad i lov?

 

    Vuk pokliknu na to: — Hajd'mo, brate mili,

Hajde, da se ne bi kako okasnili,

Ti spomenu: meso, koli krasan zvuk!

    Zbogom, šumo kitna, a vi, srne mile,

U koliko dosad ostadoste čile,

Sada ste bez brige — ode stari vuk!

 

    Oni da će poći — pokasali malo,

Al je u to vuku nešto na um palo

Gledajući svoga pobratima vrat.

    — Što je ono, brate, oko vrata tvoga?

Jošte za života ja ne vidjeh toga!

Što je ovo? Reci, ako si mi brat!

 

    — Ah, to nije ništa, to je kolut samo;

Tu se lanac kopča, da ne odem kamo...

To ne boli ništa i ne muti san!

    — Tebe lancem vežu? — vuk razvali ralje,

— E, oprosti, pseto, onda ne idem dalje...

Jer se vuk ne rodi, da je okovan!

 

    Pa okrenu leđa svom nazovi-drugu,

i uhvati odmah stazu posve drugu,

Stazu, gdje ga čeka s nova stari jad,

    Al on strese dlaku i zaurla smjelo:

— Vuk slobodu svoju ne daje za jelo!

Pseto bira lanac — vuk će birat glad!