Svinja i njezin način života

Jednom nekoj svinji bijaše dojadio njezin način života te je odlučila do suda otići, ne bi li joj se dosudio drukčiji način života – da i ona uživa sreću kao i svi drugi, kako oni mršavi, tako oni debeli.

„Na što se to ti žališ?“ – upita sudac.

„O, tako mi je dojadio moj način života, oče“, odgovori svinja. „Konj dobije zobi, i krava mekinje, i uz to legnu na suho u staji, svak na svome. A ja ne dobijem ništa drugo doli spirine. Danju gacam po blatu, a noću ležim i valjam se po izmetu i mokroj slami. Je li to pravo i pošteno, suče?“

„Pa, i nije pravo“, kaza sudac, te stade listati i tražiti po svojim knjigama, a onda je i dosudio svinji drugi način života.

„Nije u redu da je tebi gore no drugima“, reče sudac. „Odsad ima da dobijaš pšenicu i grašak, a da u svili i kadifi spavaš.“

Svinja se zahvalila, i toliko se obradovala da više nije znala ni gdje se nalazi, je li noć ili je dan. I cijelim je putem do kuće radosno pjevušila, i usitno roktala:

„Pšenicu i grašak ću jesti, u svili i kadifi ležati! Pšenicu i grašak ću jesti, u svili i kadifi ležati! Pšenicu i grašak ću jesti, u svili i kadifi ležati!“

Put je vodio između šumskih proplanaka, i gore, u jednom od šumaraka, ležala je lisica i sve lijepo slušala. I odmah je dobila želju iz jazbine istrčati i jednu od svojih lisičjih predstava odigrati, to već znaš. Te je lija zacijukala, kratko i jasno:

„Spirine ću jesti, na izmetu ležati!“

No, svinja nije marila za to što je čula, i dalje je ona po svom tjerala:

„Pšenicu i grašak ću jesti, u svili i kadifi ležati!“

Ali se i nadalje čulo:

„Spirine ću jesti, na izmetu ležati! Spirine ću jesti, na izmetu ležati! Spirine ću jesti, na izmetu ležati!“

Na kraju je to i u svinju ušlo, i prije negoli je toga i postala svjesna, počela je to i oponašati.

Kad je došla kući, upitaše je kako je na sudu bilo.

„Presudiše li ti ljepši način života?“

„O-da, o-da!“ – odgovori svinja. „Spirine ću jesti, na izmetu ležati! Spirine ću jesti, na izmetu ležati!“