Začarani kraljević

U davno doba živo kralj pa imao kćer, pravu ljepoticu. Njegov je dvorac okruživala šuma, u šumi je bio studenac, a uza nj se kraljevno voljela igrati svojom zlatnom loptom. Jednoga dana – pljus! – padne lopta u studenac. Kraljevna počne plakati.

„Što se to dogodilo, kraljevno?” zakreketa neki glas. Ali nikoga nije bilo u blizini osim neke žabe.

„Govoriš li to ti, staro barsko pljuskalo?” „Moja zlatna lopta pala je u studenac.”

„Što ćeš mi dati ako ti je izvadim iz studenca?”

„Što god poželiš, draga moja žabo”, reče kraljevna. „Svoje haljine, svoje drago kamenje – pa čak i svoju krunu!”

Žaba odgovori: „ne treba meni ni tvojih haljina, ni tvojih dragulja, niti tvoje krune. No ako pristaneš na to da me voliš i budeš moja prijateljica, ako budem smjela jesti iz tvog tanjura i spavati u tvome krevetu, tada ću ti vratiti tvoju zlatnu loptu.”

„Obećajem ti”, reče kraljevna, „dati sve što želiš.” Žaba skoči u studenac. Ružne li žabe, pomisli kraljevna. Ništa drugo ne zna nego kreketati!

Žaba se doskora vrati, a u ustima joj zlatna lopta. Silno se obraduje kraljevna, hitro zgrabi loptu pa potrča kući. „Čekaj! Ne mogu trčati tako brzo kao ti” zakreketa žaba.

Sutradan, kad je kraljevna objedovala s kraljem, začu se kucanje, kad je vidjela tko je pred vratima, ona ih brže-bolje zalupi.

„Tko je to tamo, drago dijete?” upita kralj.

„Neka gadna žabetina”, zadrhta kraljevna.

„A šta li ta žaba hoće od tebe?”

„Jučer mi je zlatna lopta pala u studenac i žaba je skočila u vodu i vratila mi je. Zauzvrat obećala sam joj da će mi biti prijateljicom. Nije mi bilo ni na kraj pameti da će me pratiti sve do kuće.”

„Moraš ispuniti svoje obećanje”, reče kralj. I tako kraljevna otvori vrata, a žaba skoknu u dvornicu.

„Podigni me gore”, reče žaba kraljevni. Kraljevna se gradila da nije čula. Kralj zapovjedi kćeri da digne žabu na stol. Tada joj žaba reče: „Primakni mi malko svoj tanjur da da mogu podijeliti hranu s tobom.” Žabi je hrana išla u tek, pa je mljaskajući pojela svoj dio, a kraljevna jedva da i dotaknu svoj.

Poslije nekog vremena žaba reče: „Umorna sam. Pođimo spavati u tvoju postelju.” Kraljevna udari u suze, ali kralj joj reče: „Prihvatila si njezinu pomoć. Nije red da postupiš drugačije od nje.”

Princeza prihvati žabu s dva prsta, odnese je u svoju sobu i baci u kut. Ali kad je legla u postelju, žaba skoči na jastuk i reče: „Ja hoću ovdje spavati!”

„Pusti me već jednom na miru!” poviče princeza i tresne žabom o zid. Na njezino zaprepaštenje, žaba se pretvori u krasnog kraljevića!

„U žabu me pretvorila vještica”, objasni joj on. „Ali tvoje obećanje da ćeš me voljeti skinulo je s mene čini! Pođimo na počinak, a sutra ćemo put mojega kraljevstva.”

Idućeg jutra stigne kočija. Kočijaš je bio Henrik, kraljevićev stari sluga, koji je bio toliko nesretan kad je njegov gospodar bio pretvoren u žabu da mu je kovač morao pričvrstiti tri željezna obruča oko srca, kako mu ne bi prepuklo od tuge. Kad su se vozili, kraljević i kraljevna začuju jak prasak. Kraljević poviče: „Henriče, kočija se slomila!”

„Nije to kočija, moj gospodaru”, odgovori Henrik. „To je željezni obruč oko moga srca!” dvaput su još čuli prasak i svaki put pomislili kako se to kočija slama, ali bio je to samo sljedeći željezni obruč koji je padao sa srca staroga Henrika, srca koje je iznova zakucalo radosno i sretno.