Zlo i dobro

Bila dva brata.

– Zlo je dobro – veli stariji.

– Dobro je dobro – veli mlađi.

Svađali se s toga i nenavidili. Napokon stariji reče mlađemu:

– Zašto, brate, da se mi sami umorimo radi dobra i zla. Hajde, brate, da to odsudi neki postar koji više zna. I tko izgubi, neka mu se oči vade!

Pođu. Skobe na raspuću čovjeka s bijelom bradom. Pitaju:

– Djede, što je dobro, zlo ili dobro?

On će im:

– Sinci, zlo je dobro, a dobro je zlo.

Nisu znali da je to hrđa. Vražina se pretvorila u starca. Htijaše da stariji brat oslijepi mlađega.

I stariji će brat mlađemu:

– Brate, čuo si! Hajde, izvadit ću ti oči!

Bili pod vrbom. Vrba nad vodom. Mlađi će starijem:

– Brate, izvadi mi oba oka, ali me ne ostavljaj na milost i nemilost. Uspenji me na ovu vrbu, pa da usnem i s vrbe padnem. I tako se utopim. Brate, još te molim, da mi smrt olakšaš, sveži mi kakav kamen oko vrata.

Tako i učini stariji brat te pođe popijevajući razdragan. U polnoć dođe doma bez brata. Upita ga otac, upita ga majka:

– Gdje ti je brat?

– Ne znam. Znate vi da je on vjerovao u dobro, pa tražeći dobro, možda ga je izjela kakva životinja.

Dotle mlađi brat sjedi na vrbi. Čeka da usne i padne u lokvu. Čeka, čeka. Usnuo on napola, bude polnoć, a tri čovjeka pod vrbu:

– E, kad bi bolna kraljica znala - veli prvi - umila bi se ovom vodom i odmah bi ozdravila.

– E, kad bi znao onaj mlinar, što mu se vodenica razmetnula - veli drugi - pa da je ovom vodom poprska, odmah bi mu ona mljela.

– E, kad bi znao onaj mlađi brat, komu stariji oči izvadi - veli treći - providio bi odmah da se umije ovom vodom!

Rekoše i odoše. A mladić strgne kamen. Slizne s vrbe. Umije se i progleda. Lati vode u tikvicu. Pođe dragostan:

– Ipak, zlo je dobro!

Ide, ide. Stigne mlinaru. Poslovači toliki mlin popravljaju. Ne mogu pa ne mogu. Mlin ne melje. A mali ti lati tikvicu, vodom poprska vodenicu. Mlin promelje. Vodeničar mu dade tri vreće zlata i konja.

Jahao on dok nije stigao do kralja. U kraljevstvu samo vrište za kraljicom. Tri je dana ni mrtva ni živa. Ne miče se, samo joj srce tuče. Kralj obeća tri tovara blaga i lijepu jedinicu, onomu tko izliječi kraljicu. I mladić lati tikvicu, vodom umije bolnu kraljicu. Digla se ona i rekla:

– Oho, kako sam ja jako zlo spâla!

Kralj naredi da mladiću dadu troja kola blaga. I oženi ga kćerom. Isprati ga još dok ne izlezne iz njegova kraljevstva:

– Zbogom! – reče kralj.

– Zbogom ostajte!

I ode mlađi brat doma. Stigao u polnoć. Čokće na okno. Prozorsko se staklo sacijepalo. Viče:

– Otpri, brate!

– Tko si ti? – brat će.

– Onaj sam tvoj brat. Izvadio si mi oči i svezao kamen da se utopim.

Kako si ti moj brat bez očiju, kad jašeš i troja su kola za tobom?! Moj brat na vrbi osta slijep i polumrtav.

– Otpri, brate! Pusti me ovo blago raspremiti!

– Kako, brate? Ostao ti na vrbi slijep, a sad toliko blago i konj lijep! A tek kraljevna!

– He, brate, kad bi se ti noćas uspeo na vrbu, vratio bi se s još većim blagom. I s još ljepšom kraljevnom!

Stariji brat veli mlađemu:

– Izvadi mi oči i na vrbu idem!

– Dobro, ako ti se srce tegli za zlatom i konjem, učinit ću!

Izvadi mu oči i odvede ga na vrbu. Ostavi ga s kamenom oko vrata. Stariji sjedi na vrbi i njiše se na grani od draga. Bit će okat i bit će bogat. Čeka on ponoć, kad, u ponoć eto ti tri čovjeka. Govore ta trojica:

– Ho, tko nas je ono sinoć slušao, bude li na vrbi, hitit ćemo ga u vodu!

I uspnu se na vrbu, nađu starijega brata, srditi ga skinu, svuku, razdereče ga i nabjese na vrbu, objese po granama noge, ruke, glavu, crijeva. Reknu:

– Da više ne oživi!

Niti ja tamo bil, niti istinu znal.

(Banat, Rumunjska)