priča
DVIE KOZE
Liepa, tašta gospa, vitoroga koza
Šetala kraj vode u nedjeljnom ruhu.
Što je na njoj svila,
Neka bi i bila,
Ali što će šešir, a na kozjem uhu?
I što postolice laštene obuva,
Ako nije možda da si papak čuva?
Onkraj vode pako druga koza šeće,
Našoj liepoj gospi suparnica krvna —
Naša da će tamo,
Druga da će amo,
Te u isti časak pošle preko brvna.
Brvno uzko,
Bit će zla!
— Kratkovidna gospo, kuda srnjate?
Red je, da ja prva prieđem,
Vi da čekate!
— Ja da čekam!? Nije nego!
Zašto, molim vas?
Pa od težkog uzbuđenja
Mekeće joj glas.
A pod brvnom klokću vali,
Gorsko tepče, potok mali,
Vrtlogom se vije,
Koliko se smije!
Nasred brvna sučelice
Stoje biesne protivnice:
Sopću grudi, biju papci,
Skliznuli šeširi —
lzpod svakog iznenada
Par rogova viri —
Te od biesa i od muke
Izišle su — — koze puke!
— Dođi, kozo, ako smiješ!
— Eto, kozo, nikad bolje!...
Dvaput nogom, dvaput rogom,
Pa se svale obje dolje!
Ruka pravde u toj stvari
Bješe potok, a pod brvnom:
Te odnese obje gospe
Zajedno sa parbom krvnom.
cijeli tekst